Kolega Gabro, ne znam jesam li o tome već pisao, ako jesam, oprostite mi i slobodno pripišite mojoj ishlapjelosti.
Bio je u Splitu lovac, Branko Ozretić zvani Starac, dugo već pokojni. Da ste nešto stariji, sigurno bi ga znali, jer je predavao u Pomorskoj, a mislim da je potkraj karijere bio i lučki kapetan.
Inšoma, barba Branko je imao malog minsterlandera i uvik je priča kako "boljeg pasa nije u životu ima", a lovio je s njim po sličnim terenima kakvima i vi lovite, s tim što ga je često vodio i u Bosnu, također na manje-više brdske terene.
Nažalost, pas je, zbog bizarnog razloga prerano umirovljen, sad ćete čut i zašto. Barba Branko je u jednom lovu pao i gadno se ozljedio, mislim da je žginca ili slomija gležanj. Pas se potpuno šokirao, bio mu je neviđeno privržen, pa najprije nikome nije dao da priđe unesrećenom lovcu, jedva su ga savladali i odnili gazdu mu do auta.Poslije toga, a nakon Brankova oporavka, pas više nije bio za lov, naprosto ga nije zanimalo ono što je do tad najviše od svega volio. Ili ipak nije; pokazalo se da je najviše volio svojega gazdu i svi kasniji pokušaji lova s njim svodili su se na to da hoda na metar od gazde i neprekidno gleda u njega, bojeći se da bi ovaj opet moga past. Isto je bilo i kad bi barba Branko izaša iz kuće na dvor (stali su na Zentu), od pasa nije moga normalno hodat, jer mu se ovaj stalno pleo u noge i zabrinuto cvilio !!!
Eto, jedna neobična crtica iz prošlosti, o barba Branku i njegovu minsterlanderu ili o nesvakidašnjoj ljubavi pasa i gospodara.
