jedan moj zemljak(okolina Šapca)radio u Austriji,i vremenom se zbliži sa gazdom gde je radio.Lovci obojica,i reši ovaj moj da pokloni gazdi štene balkanca(žensko,4 meseca).Gajio gazda štene,i počeo da ga vodi.Ovaj moj ne sme da pita,a ovaj Austrijanac poslovično ćutljiv.Jednog dana pozove ga gazda u kancelariju.Ovaj premro,nije to svaki dan,misli uz put šta je uprskao,odmotava film,ali ne može da skonta.Pita njega gazda posle kraćeg uvoda odakle njemu ona ženka(imala je tad nešto više od godine),ovaj kaže istinu da se oštenila kod njega,i pita šta ne valja.Ma sve je u redu,kaže gazda,i poče da je hvali.Uz put pita da li su svi psi koji se gaje u kraju takvi,ovaj odgovara da su uglavnom.Gazda mu održi vakelu da mi opšte ne znamo da poštujemo i cenimo svoje,jer takvi psi vrede suvog zlata.Sasvim je nebitno što je to u pitanju bila balkanka(srpski gonič),isto se moglo desiti sa bilo kojom autohtonom pasminom zapadnog Balkana.Istina je da su ex-Yu goniči izuzetno cenjeni u Evropi,Maloj Aziji,Bliskom Istoku,i da kad stignu na krajnje odredište postižu cenu koja je višestruko veća od one kojom je pas plaćen prvom vlasniku.