Potaknut našom temmom, a i samom činjenicom kako kotlić već dulje vrijeme stoji neiskorišten, odlučio u subotu skuhati čobanac. Luk, mrkva, celer, peršin prodinstao na masti, onda ubacio unutra veprovinu, srnetinu i svinjetinu i sve skupa kuhao još nekih sat i pol. Kada je meso pustilo svoju vodu, dodao gljive, domaću slatku papriku, domaću ljutu papriku, pelat paradajsa, ukuhani paradajs, par listova lovora, dva kisela feferona, soli i 3 l vode. Ne stavaljam puno vode jer svi volimo da juha bude gusta i bogata bez potrebe za nekih dodatnih zgušnjavanjem sa brašnom ili krušnim mrvicama.
Na kraju ubacio i žličicu praha od crnih trubača koje sam sam osušio i pripremio da imam baš za ovakve divote, to da jednu posebnu notu i prekrasan miris jelu i pola litre bijelog vina. Nogice ovaj puta nisam stavio, ali samo iz razloga jer ih nisam imao, inače obavezno unutra i njih. Čobanac je bio je za prste polizati. Došao mi je susjed preko puta ceste da vidi po čemu to cijela ulica miriše, kaže da su ljudi zastajkivali i gledali od kuda dolazi taj divan miris.
